Jin i jang prokletstvo

Emocije na mode-kontrola,stroga minimalizacija,nova misija letnje sezone neuspelih ljubavi. Letu ostavljam da bude to sto jeste,leto,nema emocija,nema vezivanja ma nema ni odvezivanja,striktno uzivanje i opustanje.
Hvalospevi o tome kako sam uspela to,kako sam kul,kako sam iskljucila emocije,ja emotivac,eeeej velika stvar. Prosto je - prevazidji samog sebe,tacka.
Apsolvirati laganje na nivou muskarca,znate odlicno o cemu pricam. Maco,cico kuco,falis mi,nisam zaboravio samo obaveze znas,naravno da sam samo tvoj i tako dalje. Ofucano da nema de dalje,a opet nekako upali svaki prokleti put! No dobro,mogu i ja to sigurna sam,eh sta udaranje glavom u zid moze napraviti od mozga...

Laz za laz,to tako lako ide,iznenadjenje,brzo sam se uhodala,pa moji odgovori su cak vece lazi ,sarene laze original covece. Naravno na kraju svakog dana svi smo mi samo zene,zeljne ljubavi i ranjive ali eto ponekad i pomalo pariramo onome sto nas obicno najvise povredi,zelja i ocekivanje. Ubedjenje da morate naci svoju savrsenu polovinu je opasna zabluda i lavirint iz kog mnogi nisu ni izasli. Jeste li vi pola zene ili cela zena? Ako niste potpuni sami sa sobom,necete to uspeti ni sa stotinu polovina i delica drugih ljudi. U borbu zvanu razumi muskarca i budi zena dosledna sebe ne mozete uci kao polovina,kao okrnjak nikako!

Birajte rehabilitacija od niza neuspelih ljubavi ili vecita borba sa vetrenjacama? Ja sam iz jin-jang faze uspesno izbegla tek skoro i osecaj je neponovljiv. Mozes sve i mozes i sama!! Kada u to ubedite sebe,poverujete do kraja,tek tada neko opijen tom mocnom pojavom docice da upotpuni svoje dane sa vama. Jaka duhom,zena srcem,neodoljiva kombinacija koja ljulja karmicku ljuljasku i bira.

Savrsena propast

Mozda je taj zvuk klavira nacinjao moj lavirint u glavi i mozda taj otisak tvog zagrljaja utisnuo se vecno u moja ledja povijena od umora i tisine.
Pastelni pajacu od snova,dokle ces da se verno krijes iza mojih stopa? Slobodno trcim uz vetar sa drugim ljudima,sa nekim nepoznatima,sa nekim koji ipak na kraju dana osete tebe na rubu moje usne.. Jer i ti bez lika ponekad pomenu tu rec,tu ljubav i kao na nagaznu minu odleti sve u vazduh i nakon prasine i vatre pogledaju me...Ogoljena,ranjena osmehujem se dok suza klizi jureci onu pre nje sto je pala,tada po mome telu i dusi pecati sa tvojim imenom pojave se kao stare fleke od mastila...Odneli su nas ljudi u koferima,srce je cutke putovalo,zanemelo je od zadnjeg uzdaha...

Andjeo Gabrijel

''Mogu da letim'' rekla je i skocila.

Ponori razocarenja vukli su je prejako,odavno nije verovala u ljubav onakvu kakvu je sanjala odkad zna za sebe. Zivela je svaki dan sa tim osecajem da je odrastala sa verovanjem u iluziju,zavarana sama sobom,zato je napravila tihi korak u prazno. Dok je padala nije se secala nicega,nijedan zivot nije joj prosao kroz glavu,toliko je bila sigurna u svoju odluku da upokoji tu imaginarnu predstavu koja je nizala uspehe ali samo u romanima.

Otvorila je oci,nije pala,nije se razbila u milion delica,letela je! Uzbudjeno se osvrnula,njena krila nisu se pomerala,nije ih bilo,samo raspon ugalj crnih pera parao je vazduh,neko ju je spasao,ali zasto? Jednako je bio okrnjen kao i ona,bespovratno razocaran u ljubav,njegove oci tako pune zivota,ali tako mutne i nesrecne,neopisivo zalicile su na njene..Kapi kise provlacile su se kroz njegove trepavice,mesale sve  nija
nse zelene i plave slivajuci se iz ociju,bez daha posmatrala ga je,ni tren nije spustao pogled ka njoj,samo ju je cvrsto drzao,tlo se cinilo nikad dalje.

Prvi susret tih izmorenih ociju naceo je nesto u njoj,niko je nikada za svih 20 godina zivota nije tako pogledao.Danima su leteli,smejali se,spavali zagrljeni i cutali glasno. Nije joj bilo potrebno nista,sve je imala,sve sto je bilo nista i bilo je dovoljno. Njena krila opet su rasla. Voleo ju je sa obozavanjem koje je prevazilazilo razumno,ovozemaljski,toliko cisto i nevino da je znala,vise nikada nece biti ista...

i svaka tvoja laz od tebe bolje zvuci i svaki dan sa tobom da bude noc se uci

Miris cimeta

Upijas kisu,udises kozu,brises prstima svaku boju mene. Tako si besramno odnosio sve,kao da je tvoje,a nije smelo da bude.. Alkohol,miris toplog jutra i nota tvog starog parfema uvek ce me podsecati na ljubav. Nema vise krvi u nasim tananim venama,ni srce vise ne pumpa jako,tiho kucka tek ponekad,tek onako zagrebucka o vrata secanja kao mace zeljno paznje...

Ne smem klonuti! Rasiri krila lepitirova umesto jedara da prosaraju belinu oblaka,daj mi ruku i zatvorenih ociju veruj,da li mozes to? Ja znam da si ti okruglasti mesec koji pluta polako,ali ja cu ti promeniti tok,ja cu te probuditi,to najbolje znam,toga se najvise kod mene i plasis. Nisi se izgubio,samo hodas po ivicama moga puta,krijes se vesto,od sebe i drugih.

Zgasnuli su fenjeri onog juce,onog sad,opet sam izgubljena,opet trazim nesto,ali sada te bar drzim za ruku,sa tobom tragam za necim. Za cim ne znamo ni ti ni ja,ali ti konci sto su nam dlanove vezali vuku nas..i nikad se necemo zavrsiti..nikad zakucati na vrata kraja..

Sreca.Ljubav.Raspadanje

Sada cutim,za 5 minuta cu vristati kao da mi kozu kidaju sa tela,kao da me razapinju na krst necasnih,vristati sigurna da ce mi biti lakse,ne ta bol nikada nece otici,taj grc u srcu uvek ce me preseci,kad se najmanje nadam..

Znam teske su ove reci i ovakva priznanja,ali eto suocite se vi kad ja ne mogu.Ja koja sam uvek sve mogla,da,da nije bilo tog rebusa koji za moje spretne prste nije bio igra da se resi,nije postojalo nista sto bi moju jasnu sliku zamutilo,eto to sam vam bila ja. Volela bih da moze da oseti pedeseti delic ovoga sto osecam sad,jer ljubav nije prepoznao,a javila mu se,kunem vam se,okrenuo je glavu.
Ruzne su ti te reci sto biras,al ti si lep,uvek sam u tebi videla sve,nema na cemu,jedina sam verovala. To je tekst jos jednog pohabanog scenarija koji nikad nije ugledao svetlost dana,nase uloge vidjene su u toliko losih adaptacija.

Na vrhovima prstiju

Nahrani me s ljubavlju,to je misao koja joj je prolazila kroz glavu. Bila je zeljna,bila je zedna svega onog nakon tog preplitanja tela,nakon vrelih uzdaha i nakon tupe tisine.

U sopstvenom cistilistu sabirala je misli i oduzimala bol,lepo se snalazila,zenski hrabro.
Sve sto mu nije govorila cinilo se da isparava iz njenog vrelog tela,tek tako nestaje u vazduhu,a dusa otrovana i zelena tapkala je u mestu,sve sa njim zaustavljalo je vreme...zivot..

Zelela je ona sve sto i druge zene,muza,decu i srecan zivot,samo je problem sto je njega zelela mnogo vise,po tome se razlikovala cak i od onih ocajnih devojaka koje su se nespretno saplitala oko njegovih stopa.

Borila se za njega i verovala i onda kad je i Bog digao ruke,toliko i tako ga je volela. To je proslo vreme,volela,mozda ga i dalje voli ali ne tako bezumno. Sada je ona ta sa dzoker kartom u ruci,ona odlucuje i ona se ne nada,ona vise nije ONA ista,ona to nikada vise nece biti.

Gospodin vece i gospodjica jutro

Otvorila je oci kao da je celu noc spokojno spavala,a ni tren nije mirno lezala. Zraci sunca bude njeno obnazeno telo,vazduh mirise na leto,sve se cini kao savrseno jutro,kao prelepa slika,samo sto nije. Na sekund ili dve pomislila je da je tu pored nje,ali ubrzo shvatila da je otisao,zveckanje kljuceva,zvuk tisine.
Ne,nije to prvi put da je tako,samo sto svaki put veruje da ce se nekad navici na to,a nikad joj to istinski ne uspe,to boli,to je najvise boli,vise od njegovog koraka koji odlazi.

Nije ona jedna od prevarenih ni ljubavnica,varate se,ali nije je nista manje bolelo telo gladno njegovih dodira,spaljeno njegovim napustanjem i konstatnim vracanjem,ona je cutala,sve je vristalo u njoj.

Ali eto svaki put kad mu je bila preblizu padale su maske,sve zidine rusile su se u komadice,ogoljena stajala je pred njim i nije mislila na ono sutra,sasvim svesna kakvo ce ono biti,osecala je tako,radila je tako. Mislio je da je poseduje,zato sto ju je uvek imao,siguran u sebe,siguran u njenu lojalnost,nimalo svestan slomljenog srca koje ce ga rastrgnuti pitanje je trenutka. Opet je cutke ispratila pogledom korake do vrata,zagrizla do krvi usnu u tisini,zaspala sa svojim nemirima i njegovim mirisom medju prstima.

.....to be continued...

Gospodjica Pufna

Ista haljina,isti dečko

Pravi letnji dan u Beogradu,asfalt se topi,sladoled se topi,oči se pomalo pare na divnim momcima za koje se pitamo odakle su izmilili i gde su bili celu zimu? Verovatno u teretani,ne zameramo im. U jednom lokalu se pije kafa,u sledećem ice tea i tako u krug ceo dan,ima se malo više vremena. Sretnemo poneku poznanicu koja nas je cele zime ignorisala,a sada nas ljubim tri sata i prepičava u nimalo kratkim crtama neke dogodovštine,čudno al već viđeno. Bučno kako je i došla tako i odlazi, čkiljavi pedofili sa susednog stola pilje bez prestanka,rekla bih im- stidite se svojih godina,a ustvari- jebite se!!

Zveramo u ljude i oni u nas,sve je manje više regularno,fleka na haljini od sladoleda i pčela koja mi teroriše glavu,mahnito mlatim rukama,panika i smeh. Ugledasmo nju,u prvi mah ne obraćajući pažnju sa kim je. Imala je istu haljinu kao ja,nosila ju je sa manje samopouzdanja i smejala se prilično čudno. Bila je jedna od onih suviše glasnih devojaka,svi su okretali. Ista haljina držala nam je pažnju sve do momenta dok već izgustirana devojka nije prestala da se cereka,krenula sam da skrenem pogled i susrela se sa poznatim očima. Trepnula sam brzo ne bih li izbrisala tu sliku iz glave i pozvala se na paranoju,ali to je i dalje bio ON. Srce mi preskače,možda me strefi srčka,dace Bog.mislim se u sebi. Gleda ispred sebe,ne u nju,zamisljen je,a ona se cereka i povrh sveg bezobrazluka i ukradenog autfita,ukrala mi je i oci,samo su njene bile druge boje,ali isto su sijale,onim sjajem koji je samo on davao nesebično. U trenutku ne znam dal sam više ljuta na nju i njenu sreću ili sebe i na to što sam nekada ja bila takva. Oseća moj pogled na sebi i strelja me tim smaragdnim očima večitog vuka samotnjaka,to večitog sada zvuči baš ofucano. Na tren ili dva zaboravila sam da dišem,da govorim,da postojim. Mučni smešak pojavio se kao bela zastava,značio je oprosti,izvini za sve,vidiš znaš i uvek si znala ali sada je tako. Nisam mu uzvratila osmehom,gledala sam u njega kao u svakog drugog prolaznika,a bio je sve samo ne bilo ko. Odšetao je sa njom dalje,a ja sam ćutala još par minuta i nasmejala se,znala sam tajnu koju smo ćutali a svi su je znali odavno – nijedna kopija nikad neće zameniti original,tako ni ona neće tom hladnom srcu biti to što ću uvek biti ja- sjaj u očima. Možda će ona jednog dana prošetati u venčanici meni namenjenoj sa njim do oltara,ali kunem se ni tada neću plakati,bar ne naglas.