Plava rapsodija

Volim kišu jer sam samo sirena koja je daleko od svog mora.to je nostalgija mili. Nismo stigli da se ljubimo tamo gde zvezde miluju nebo, bežala sam toliko dugo da kad sam zastala shvatila sam da ti vise nisu tu.

No nije to bitno mili naćiću te već, ti znaš da sam i dalje tvoja devojka sa Cardaš nogama koja ne zna za stajanja,niti za umor, naćiću te igrajući po svetu. Zadnji takt kucnuću stopama kada te ugledam.
Usne će se spojiti tada kao najjaci prasak talasa o stene,rasprsnuću se u milion kapljica bez grama kajanja,nestaću u vazduhu kao tiha melodija,bez tela i oblika,samo sreća i iskrice.

Tvoje usne opore od cigareta nežno ce zagrebati moju dušu,volim taj osećaj gde se mešamo ko voda i boja,bez platna bez forme.samo čista magija. Šta je miran san s njima u odnosu na ono širom otvorenih očiju sa tobom? Samo farsa lažnog sna, mirna luka za nemirne brodiće,ne umem ti ja to.

 I tvoj glas,Bože tvoja glas, razoruža me za delić sekunde i sve bih ti dala, sve bih mogla i umela. Onda zaćutis i upiješ me tim očima beskraja, ti momenti večno ce me ciniti živom.

Igram na sve ili ništa u ovoj noći,oprosti mi grehe,oprosti mi želju za tobom koja nemirno treperi pred nama,znam da nemam prava, ali volim te nekako neobično obično i tako prirodno.