Možda je mala al zajebana reč

Mozda je Marta bila prava za njega. Mozda su njene usne uvek oivicene savrseno ,crvenim ruzem bile upravo one sto ljube nezasito.
Mozda talasi njenih bokova dok ga zavodljivo mame su bili oni koji su mu mutili svest. Mozda kratka decacka kosa na njenom neznom zenstvenom licu cinila je spoj dva sveta. Mozda je nacin na koji je upijala pogledom bez treptanja,kada pobesni bio ono sto mu je gadjalo u zicu. Mozda je ta zica tada bila naelektrisana i samo cekala dasak vetra od njenih uzdaha da se pokrene, da pozeli da je zastiti i uzme od svih i svega, mozda.

Mozda je bezrazumno sve to pustio pri svakom sumraku. Mozda pri prvim zracima mesecine pretvarao se u vuka samotnjaka. Mozda je bolno zavijao do svitanja,mozda Marta nije bila vucica sa kojom je mogao da mirno usni i u najdubljem mraku.
Mozda je svaku noc ta ista Marta u suzama odlazila od njegovog odbijanja,mozda je zelela bolje za sebe,mozda ni sama nije znala da moze bolje.
Mozda ona nije svesna toga da je jos samo jedna vise ''Marta'' u njegovom prolaznom ispraznom lutanju i besmislu...

Mozda je on covek koji je od prevelike zelje ustuknuo nad svim vrednim u zivotu. Mozda je njemu najteze da se svako jutro budi pored senke onog sebe od pre i pored gigantske kukavice danas.
Mozda ga vise od njenog zaborava plasi to sto ga je stavila na onu policu starih potrosenih prica,mozda i zato sto zna da ipak korice i listove njega cuva i ponekad dodirne usput.
Mozda je sebican i los jer za tren zaboravi Martu i druge zene. Mozda je on samo bezvredna cestica. Mozda se opet i vrati na tu bezvrednost koju je ona toliko volela,mozda je nece zaboraviti jer joj nisu bile bitne mane,mozda je nece zaboraviti,a mozda vec jeste.
Mozda sam ja TA , mozda sam i ON ,mozda pak ona tuzna MARTA ,a mozda samo znam odlicno koliko nas u zivotu sve kosta to prokleto, klimavo i klempavo zlocudno MOZDA.

Alter ego u kavezu

I nije ona potapala alkoholom pakao u sebi, samo je zelela talase. Da nesto prosara to beznadje i pomiluje vrelinu koja steze i gusi vesto. I ovaj kostur i leptir i sat sa raspadnutim mehanizmom delovi su mene, pazle koje niko jos nije spojio u nesto novo i celo. I ulepsacu taj bol, nakititi ga svim bojama i neznim notama,da niko ne nasluti njegove grmljavine i sivilo.
Umetnici su samo deca koja su prezivela u svetu odraslih i sacuvala svoje niti. Zagrlio si me svojim mrakom i zvezdama,volela sam tvoje sve.

I plesemo zagrljeni po krhotinama casa i srca nasih, i mesa se krv i vino,razliva po tlu... Zaboravila bih te al taj ples pun bola i ljubavi bio je nas nemi zavet.
Zasekla sam mesec nezno i precizno,imao je boju narandze i tek pri srzi mogao si da mu opipas puls,njemu jednako ko i meni tek nakon zaranjanja u dubine i kopanja po bicu.

Dodirni me moj kisni oblaku,osenci me tvojim sivilom i protresi grmljevinom tog uplasenog srca.
Ja sam se promenila ti i ne toliko.

 Promenila sam sve na sebi i u sebi sto sam mogla,poboljsala ojacala,zaboravila i upecatljivo zapamtila,osim tebe. Ti si  TI i u mom svetu gde greske ispravljam,ljude modifikujem i osluskujem,sve moram predvideti i znati, TI si prosto konstanta. Jezivo iritantan kada se zainatis, nemilosrdan kad se ucutis i neobicno nezan kad me ulubis tim rezedo ocima. Utisnes svoje misli i emocije u moje telo kao u glinenu figuricu pa strpljivo cekas da se prime i osuse na meni. I tako do kraja sveta i vremena.

Drustvene mreze VS Realan svet

 Dakle dragi covece da li se zapitas jesi li postao srecniji sto si dobio onaj prefiks ''moderni''?
Sta je kad i kako moderno zavisi od vremena u kojem ste naravno, danas moderno znaci u mnogo cemu  virtualno. Alavi moderni svet virtualne stvarnosti nagriza ljude u rekordnom roku i neslucenim apetitom. Ono malo sto ostane od njih nakon toga obicno bude prazna ljustura koja ne ume sebi da nadje smisao ni funkciju.
I tako negde duboko u tom vrtlogu ljudska dusa se digne iz pepela i trazi. Sta trazi? Bas ono sto cini nasu dusu,ljubav,paznju,razumevanje,ljubav,zadovoljstvo,ljubav i tako dalje. Onda krece u bezglavi pohod na to sto zahteva. Gazi sve od reda, rusi tudje zamisli i zamkove od peska, bezumno cupa i kida ne bi li dobila to malo sto je za nju sada mnogo.
I naravno jako,ucestalo i nesvesno gresi. Kazu  ''Ljudski je gresiti'' slazem se,ali ne kada vam je ta recenica cist izgovor da bi nepromisljeno gresili i nosili nevine zrtve sa sobom u tom pohodu.
Tu vrstu bezumnosti lako kreira taj zamisljeni svet,te zloupotrebljene drustvene mreze. Slepilo koje stvori krajnje me nervira i iznad svega plasi.

 Mnogo puta naletela sam na osudu ili zabrinutost zbog nekog mog posta sa dozom crnog humora ili ironije,ljudi su ga shvatili bukvalno. Neretko shvataju da se pod hitno sve sto postavim i desava u mom zivotu. Sta da vam kazem,ja onda dozivim po jedan malen nervni slom kad moram bukvalisti da objasnim da je to SAMO drustvena mreza,ali ne razumeju me. Pogled blago teleci i nikad dovoljno dobro objasnjenje za veliku vecinu ljudi.
I onda se ljudi cude sto ima toliko nasilja,otudjenosti i odsustva empatije.